Prsten

PRSTEN


Dogode se i zadese se neki čudni dani koji se dugo ili uvek pamte. Takva je bila i ova subota. Sin i muž otišli su na dan na Staru Planinu. U šetnju.
Rešim da obiđem grob skoro preminule drugarice.
Vlažan poljubac hladnog kamena. Niz nos mi se grči kotrljajući se bistra tuga.
Gore siva senka, a ispred svetlucanje u tamnom snegu iz koga štrče vlati duge, suve trave i natrulog lišća. Po koji jecaj tišine ukoči moje promrzlo telo. Polako će noć. Mrak presecaju svetla ponekog automobila. Pogled mi pohabano škripi u svežoj daljini.
Obrisi kuća mutno se šetaju po glavi. Drveće steglo zube, škrguće pod vlažnim nepokretnim teretom. Poneka grana se trgne, oslobodi i radosno propne prema životu, pravom. Ranjeni sneg iz koga zjapi bezbroj otisaka nogu, lebdi negde u meni. Od čemerne, srebrne hladnoće srce počinje da se steže a duša obamrla i cvokoće.
Neka teskoba u stomaku. Vrti se sve, okreće. Odsjaj što se sa kamenog i ledenog sećanja spusti kraj mene osveži mi dah. Neka jeza mi obručem stegne grudi a one da puknu, da svojim praskom ubede neme prolaznike u neku drugu prolaznost.
Polazim a moja senka se ušuškala u snegu. Lica nema, smeje mi se. Taj zluradi jad me raspaljuje, sagorevam sa njim. Ruka se trgne, telo zgrči a bol prenese pravo u glavu. Zažmurim. Ispravim se i stresem. Ne pomaže. Rešetka od kose pada mi na oči. Mrak me ponese. Opustila sam samoću i ona me ogradila od večite skitnice, vremena. Nestaje mi dim u očima. Glava klonu i skamenih se. Samo skamenjena mogu se odupreti svojim sećanjima, svojim nemirima, mislima i nostalgiji.
Samo skamenjena ne osećam miris dima i pepela rodnog ognjišta. Samo takva ne zadrhtim kada mi se iza spuštenih očnih kapaka pojave slike dragih, napaćenih likova. Neki magnet promrda u meni i ojača pa ne mogu da izmerim čija je tuga veća i sanažnija, nekih usamljenikakoji nemo gledaju slike svojih dragih ili moja.
Neman u meni pojede sam kamen i ostavi običnu ženu. Bacih se pogledom punim molitve, molbe, i želje sa nadom da takvim pogledom mogu da iskorenim teške bolje i muke.
Odlazim. Obaveze čekaju. Sakupljene iverke od cepane bukovine bacam u kotao. Dodajem neko suvo granje pa cepanice. Po običaju ne koristim rukavice. Vatra se rasplamsava. Dodajem ugalj kao pravi ložač. I to dosta. Zima će pobeći iz naših promrzlih tela.
Tek posle nekoliko sati sam primetila da mi ga prsten nema na ruci. Meni najdraži prsten, koji sam dobila kada sam rodila sina. Počela sam da motam film. Da li je bio na ruci dok sm radila. Dosad mi nikad nije spao sa prsta. Mislim da sam se na groblju poigravala njima. Ništa. Praznina. Mojim planinarima ništa nisam pomenula.
Baš sam se teško odupirala osećanjima potištenosti i nemira. Vatra. Doterala sam telefon da me rano probudi. Pre nego suprug naloži vatru.
Ujutru sam polako čeprkala po pepelu i našla ga. Ljubičasti kamen je pobeleo. Zlato sa nekim nalepljenim crnim flekama izgledalo je jadno. Kuvanje u rastvoru sode bikarbone nije pomoglo. Malo se ispoliralo ali takvo više nije za ruku. Ali pokušavam da me to ne pogađa mnogo. Jer nam se život zida od dobrih i loših dana, od bolova i patnji a ponekad od trenutka sreće, ljubavi i veselja. Jučerašnja subota bila mi je od onih za pamćenje.

plants