Prsten za pet generacija

PRSTEN ZA PET GENERACIJA

Kad sam imala 17. godina i počela da pokazujem interesovanje za nakit, moja baba, tatina majka
je jednog dana razvila preda mnom starinsku svilenu maramu i pokazala mi svoju svadbenu fotografiju i fotografiju svoje svekrve, moje prababe u srpskoj gradskoj nošnji: suknja od teške svile,
libade sa zvonastim rukavima, bela svilena bluza sa brošem-“granom” na grudima, kapica “tepeluk”. Htela je da mi pokaže kako se nakad nosilo.
Među fotografijama je bila i polomljena srebrna minđuša: tri kupe od srebra i tri gravirana listića oko njih ; na vrhu svake kupice mali nepravilni dijamant koji iz dubine zrači vatrice a na svakom listiću, kao kap rose opet komadić dijamanta. Zurila sam zadivljena i rekla da je divna. Kopča za pričvršćivanje minđuše za uho je bila polomljena ali je minđuša prosto zračila lepotom. Pitala sam babu čije je to i baba mi je onda počela priču...
Požarevac je početkom 20. veka bio bogat i napredan grad. Oslonjen na bogati Stig, sa pristaništem u Dubravici na Dunavu, grad je napredovao i prihvatao sve novine ali je to za mog pradedu značilo da njegova radnja za izradu narodnog odela-abadžijska radnja ima sve manje musterija. Svi mlađi od trideset godina su se odevali u evropska odela ili kako se to govorilo "a la
franka"-na francuski način.
Pradeda je na kraju bankrotirao i mnogo stvari mu je zaplenjeno za dug ali je od prababinog nakita ostala jedino ova minđuša jer se nije mogla prodati tako oštećena pa je sudski izvršitelji nisu zaplenili.
Moja prababa i njena snaja, moja baba su je sačuvale kao uspomenu na lepe dane i tako je polomljena minđuša preživela prvi svetski rat kad je deda bio na Solunskom frontu a žene u Srbiji nisu imale šta da jedu. Opet zbog oštećenja, minđuša nikad nije bila u opasnosti da bude prodata.
Slično se ponovilo i u Drugom svetskom ratu. Kad su se moji roditelji uzeli, babi je bilo neprijatno da snaji, mojoj majci pokloni polomljenu minđušu.
Nisam imala pojma šta ću sa minđušom ali sam rekla babi “Daj mi je”. “Šta će ti kad je polomljena”
-rekla je baba. “Ne znam, ali je mnogo lepa”. Baba je slegnula ramenima i dala mi. Sledeće godine je umrla.
Odrasla sam, završila fakultet, počela da radim i u jednom trenutku nadahnuća sam smislila šta mogu da učinim sa minđušom. Ponevši je u grad, ušla sam u zlatarsku radnju, kupila srebrnu burmu i kad sam je platila izvukla minđušu. “Možete li ovu minđušu da zaletujete za ovu burmu, naravno, kad skinete polomljenu kopču?” 
U to vreme, početkom sedamdesetih, standard je bio visok, Zlatara Majdanpek je (izgleda na osnovu saradnje Bora sa brazilskim rudnicima bakra) imala nakit sa divnim kamenjem i zlatar se začudio “Šta će vam to?”-pitao je. “ To je nešto što niko nema i ne može da se kupi”-rekla sam.
Složio se sa mnom i pristao da to uradi.
Prsten je postao moja amajlija-kad god sam kretala nekud i očekivala da će mi biti teško ja sam ga stavljala na prst, kao da će preko njega moja baba da bdi nada mnom, kao da mi kroz njega zrače snagu i baba i prababa, kao da je sam prsten, izvučen na svetlost dana posle toliko godina poručuje da uvek postoji svetlo na kraju tunela kad ima lepote. I 1993. u najgoroj inflaciji kad god bi me uhvatilo očajanje bilo je dovoljno da po sunčanom danu sednem do prozora, izvadim prsten
i pustim da sunce igra po njegovim dijamantićima. Njihove vatrice, zarobljene u vulkanu u kome
su dijamanti nastali su bile toliko lepe da bih zaboravila svu spoljašnju bedu.
Još uvek ga ponekad nosim. Mojoj ćerki se dopada kao antikvitet ali ja se nadam da će i ona poželeti jednog dana da ga ponese.

plants