Prsten moje majke

PRSTEN MOJE MAJKE

Od  postanka,  ljudi  su  se nakitom ulepšavali, ulepšavali sebi drage i bliske osobe. Svaki
 Komad  ima  neku  namenu  i  značaj. Darivanjem su ispunjavali želje svojih najmiliih, a
sebi  stvarali  osećaj  topline i zadovoljstva što su nekog usrećili.
Svaki   komad  tih  ukrasnih  stvarčica  ima  neki  značaj,  a  vrednost  im  se određivala plemenitošću  materijala  od  kog  su  satkani.  Oni  koji  su  poklanjali,  kao  i  oni  koji su  primali,  imali  su  svoju  meru  vrednosti  po  tome  od  koga  su  dobili  i  kojim povodom. Nakit  znači  i  uspomenu  na  neke  značajne  događaje  u  našim  životima, kao  i  na  naše drage roditelje, muževe, braću... Svako imasvoj omiljeni nakit i vezuje se za njega zbog vrednosti u koje veruje ili značaja koje su svakom od nas na svoj način daje.
Moj  omiljeni  prsten  je  zlatni  prsten  s  dijamantima  koji  je  decenijama  nosila  moja majka. Dobila  ga  je na  poklon  od  svekra,  mog  dede, na Mladence, daleke 1957. Taj prsten je godinama  krasio  ruku  moje  majke, a meni kao maloj devojčici budio radoznalost i divljenje prema njegovoj lepoti. Pravljen je od zlata, a ukrašen sa sedam malih dijamanata, i u sredini većim; svi su oblika prizme. Nikog ta lepota nije ostavila ravnodušnim, kakav sjaj, a tek prelamanja sunčevih zraka izgledaju kao mnoštvo malih duga posle kiše.
Poznato  je  da  svaka  devojčica  želi  da  bude  „kao mama“,  da  na  nju  liči.  Tako  i želi  da  oponaša  mamu . Isto  je  bio  i  sa  mnom  slučaj. Želela  sam  da  i  na  mojoj dečijoj  ruci  ima  nešto  tako  lepo,  sjajno  i  zagonetno.  U  pomoć  su  priskakale  bake, sa  dečijim  prstenčičima  koji  su  se  prodavali  na  vašarima.  Na  njima  su  bili  sjajni stakleni  kamenčići  koji  su  oponašali  drago  kamenje. Moju  pažnju su privlačili oni koji  su  najbolje  prelamali  svetlost,  čas  bezbojni,  čas  u  100 boja...
Prolazile su godine... Ja sam  se zadevojčila, mama je htela da taj prsten, koji je ona čuvala i nosila – ponesem ja. Ali, sve smo to nekako odlagali. Htela  sam  da dan kada stavim bude neko slavlje, npr.  kad  postanem  punoletna. Došlo je i to vreme, a ja sam čekala neki dan, mesec... Osećala  sam  veliku odgovornost  da  ga stavim na svoju ruku. Plašila sam  se da  ga ne  izgubim. To bi me strašno razočaralo, da izgubim nešto što je moja majka dugo čuvala i nosila. Mislila  sam da bi najbolje bilo kad maturiram, pa da se na taj  dan  zakitim  zlatnim  prstenom ukrašenim dijamantima. Nisam to učinila ni kad sam se  upisala  na  fakultet,  ni  kad  sam se udala, ni kad sam diplomirala. Jednostavno, imala sam strah da ga ne izgubim, a stalno sam ga s divljenjem gledala. Uvek mi je pred očima slika  kako ga je majka i od koga dobila, i koliko je značio za nju. Povezivalo nas je sa nekim davnim vremenima – lepim, ali iznad svega našim.
Vreme  prolazi, ali dijamant je večan. Naziv za dijamant je adamus, što znači večan, neprolazan. Danas, kada san ja već odavno zrela žena, prsten s dijamantima nosi moja kćerka.  Dobila  je za punoletstvo od babe – moje majke.
I  ona,  kao nekada  ja, ima  dozu  straha da ga ne izgubi, pa ga stavlja samo za posebne prilike. Nosi ga kad ima neki svoj razlog  da izgleda raskošno i sjajno, kao i sam dijamant.
Tako  jedan  prsten  traje  i  povezuje  pretke  i  potomke. Sećanja  ožive u nama i bude toplinu  i  ljubav  prema  bližnjima – sećanje  na  one  koji  nisu  više  živi,  ali  nisu zaboravljeni.  Stvara  nam  nadu  da će  se tradicija  naše  porodice na ovako lep način nastaviti, da će nas sačuvati  od zaborava.

plants